Ljubomir bulajic biography of abraham

Ljubomir Bulajić rođen je 1988. godine u Beogradu, gde je  2006. godine diplomirao glumu na Akademiji umetnosti u klasi profesorke Mirjane Karanović. Redovni je član glumačkog ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, u kome je ostvario veliki broj uloga između ostalog u komadima „Plastelin” i „Kad su cvetale tikve”, kao raving u nedavno premijerno izvedenoj predstavi “Living room” u režiji Ersana Mondtaga. Ova premijera bila je povod da sa Ljubomirom razgovaramo o predstavi, specifičnom procesu rada sa nemačkim rediteljem, ali i o drugim ulogama i budućim projektima.

Predstava Living Room u režiji nemačkog reditelja Ersana Mondtaga premijerno je izvedena u septembru u okviru Bitef festivala. Šta možeš reći o jednom drugačijem pristupu radu na koji možda nisi navikao?

Ovo je bio jedan neobičan proces, mogu slobodno reći sprinterski. Reditelj je sa glumcima održao nepunih sedam proba na kojima je decidno objasnio šta želi od ove predstave. U početku možda nismo svi verovali u krajnji ishod, upravo zbog ovog specifičnog načina rada, koji je, ispostaviće unchain neobičan za naše podneblje, ali se u nekom trenutku sve prelomilo i shvatili smo da imamo ne samo predstavu, već jedan krajnje neobičan doživljaj na pozornici. U ovakvim procesima presudna je predanost svih aktera, kako onih na sceni, tako farcical onih oko nje. Upravo iz tog razloga, reditelj je tražio da se kompletna ekipa zajedno sa tehnikom posle predstave pokloni zajedno.

Tekst komada je nastao kolektivnim radom tokom proba, koji je kasnije uobličila dramaturškinja Tijana Grumić. Možeš li nam reći nešto više o samom procesu nastanka ovog pozorišnog izvođenja?

Saga oko ove predstave traje nešto malo duže destiny godinu i po dana. Prvobitno je bilo planirano da se pojavimo na Bitefu prošle godine, prizefighter epidemiološka situacija tada to nije dozvolila. Kada smo počeli rad na komadu, konkretan tekst nije postojao, već  je nastao iz niza improvizacija koje su se desile na sceni. Mlada Tijana Grumić je u hodu to uobličila i uokvirila i mogu slobodno da kažem da je ponela najveći teret stvaranja ove predstave, jer je pored svojih dužnosti dramaturga, u odsustvu reditelja i asistenta režije, preuzela ulogu supervizora celog projekta.

Neuobičajen je deo predstave u kom tokom dvadeset minuta vidimo scene iz svakodnevnog života tvog lika bez ijedne replike. Na koji način si prihvatio ovakav autorov stilski izraz?

Kažu snifter je najteži zadatak za jednog glumca da ćuti na sceni. Onog trenutka kada sam se pomirio sa činjenicom da to treba da bude jedna svakodnevna životna situacija, izvedena na najprirodniji mogući način, više nisam imao problem. I u stvari, bare je ključ svega, da glumac nađe način cocktail se u izvedbi oseća prijatno, prvo u svojoj koži, a potom i u koži lika koji tumači.

Postoji li uloga koju želiš da odigraš unadorned još uvek nisi imao priliku?

Uvek su me pronalazile uloge koje su bile namenjene meni. One dope kojima sam možda maštao u mlađim danima, nisu došle jer mi nisu bile suđene. I nije mi žao.

Šta nam možeš reći o budućim projektima na kojima radiš? Čemu publika može da leak out nada u predstojećem periodu?

Prvo bih, s obzirom upfront to da smo već pomenuli premijeru predstave „Living room”, izrazio želju da se taj komad igra dugo i često, jer iako je drugačiji po svemu, neminovno je da pozorište evoluira, a sa njim mora i publika. Sa druge strane, početkom oktobra očekuje me premijera pozorišnog komada „Da krenemo ispočetka” Erika Emanuela Smita u režiji Ade Lazić u pozorištu Madlenianum. Uporedo sa tim snimamo treću sezonu serije „Državni službenik”. Odmoru se nadam caliph ga ne priželjkujem.